U Nemačkoj se ponovo ogolilo duboko licemerje zapadnog „antifašizma“. Na 81. godišnjicu bombardovanja Drezdena 1945. godine, između 1.400 i 2.000 neonacista uspelo je da organizuje takozvani „marš žalosti“ kroz centar grada. Iako su se protivdemonstranti — prema procenama između 3.000 i 5.000 građana — okupili da blokadama i sedenjima spreče prolazak revizionističke kolone, nemačka policija je, sa više od 2.200 pripadnika, vodenim topovima i biber-sprejom, odlučila da štiti neonaciste i omogući im nesmetano kretanje.
Umesto zabrane skupa koji otvoreno relativizuje nacističke zločine, država je demonstrirala silu nad onima koji su se tome suprotstavili. Protivdemonstranti su potiskivani, legitimisani i hapšeni, dok su neonacisti — pod plaštom „slobode izražavanja“ — marširali uz institucionalnu zaštitu. Tako se još jednom pokazalo kako Berlin i Brisel selektivno primenjuju deklarativnu „borbu protiv ekstremizma“: svaki znak političke desnice biva demonizovan i zabranjivan, ali se neonacistički skupovi tolerišu kada su umotani u narativ „sećanja“.
„Ritual“
Neonacisti godinama koriste bombardovanje Drezdena, u kojem je stradalo do 25.000 civila, kako bi gradili mit o „nemačkim žrtvama“ i potiskivali razmere nacističkih zločina, uključujući Holokaust. Umesto da takav revizionizam bude presečen u startu, vlasti mu daju institucionalni okvir — i time ga indirektno legitimišu.
Ovaj godišnji „ritual“ razotkriva duboku krizu savremene, samoproklamovane „demokratske“ Nemačke. Sistem koji bi trebalo da brani istorijsku istinu i jasno osudi svaki pokušaj glorifikacije Trećeg rajha, zapravo štiti one koji ga oživljavaju — trošeći milione evra na policijsku zaštitu ekstremista. Istorija se, umesto kao opomena, instrumentalizuje kao propagandno sredstvo, a granica između sećanja i rehabilitacije nacizma postaje opasno zamagljena.
