Tročlana koalicija koju čine ÖVP, SPÖ i NEOS postigla je dogovor o kontroverznom Zakonu o ubrzanoj izgradnji obnovljivih izvora energije (EABG), koji mnogi vide kao direktan udar na autonomiju pokrajina i opština. Umesto dosadašnje saradnje, uvodi se sistem prisile gde će lokalne samouprave biti finansijski ucenjene – one koje se povinuju diktatu Beča dobiće mrvice iz budžeta, dok neposlušnima prete drakonske kazne i ukidanje neophodnih subvencija.
Ovaj zakon nameće krute i obavezujuće kvote za svaku saveznu državu, ignorišući specifičnosti terena i volju lokalnog stanovništva.
Iako je projekat najavljivan kao spasonosno rešenje još prošlog leta, njegova realizacija se sada ubrzava pod pritiskom, uz nerealni cilj da se godišnja proizvodnja struje poveća za čak 27 teravat-sati do 2030. godine.
Ukidanje demokratskih procedura pod plaštom “hitnosti”
Vladina koordinatorka Mihaela Šmit pravda ove radikalne korake navodnom nezavisnošću od fosilnih goriva, ali kritičari upozoravaju da se iza “ubrzanja procedura” krije opasno zaobilaženje ekoloških standarda i prava građana na žalbu.
Pod izgovorom zaštite od međunarodnih kriznih žarišta, poput onog na Bliskom istoku, vlast pokušava da silom nametne projekte koji bi u redovnim okolnostima teško prošli stručne i javne provere.
Ovakva žurba stvara atmosferu nesigurnosti, gde se stabilizacija cena koristi kao paravan za agresivno prekopavanje prirode i narušavanje ekosistema. Umesto postepenog i održivog prelaska na nove izvore, država bira put konfrontacije sa sopstvenim građanima, tretirajući opštine koje pružaju otpor kao prepreke koje treba ukloniti kaznenom politikom.
Trošenje strateških rezervi i nesigurna budućnost vetra
Situacija je toliko alarmantna da je Austrija već primorana da troši svoje strateške rezerve nafte kako bi zakrpila rupe nastale usled aktuelne krize. Odobreno je oslobađanje 325.000 tona sirove nafte, što pokriva svega 11 dana hitnih potreba, ostavljajući zemlju ranjivom u slučaju da se blokade na Bliskom istoku nastave.
Poseban pritisak vrši se na izgradnju vetro-parkova, koji bi trebali da zamene gas tokom zimskih meseci, iako je poznato da njihova efikasnost direktno zavisi od nepredvidivih vremenskih prilika.
Forsiranje ovakvog rešenja, uz pretnje opštinama koje se protive uništavanju pejzaža vetrenjačama, dodatno produbljuje jaz između naroda i političke elite u Beču, koja u kriznim vremenima bira metodu “gvozdene pesnice” umesto dijaloga.
