Da li bi sirijskim izbeglicama trebalo dozvoliti „izviđačka putovanja“ nazad u Siriju? Pitanje koje ovih dana potresa Austriju otvara i neprijatnu dilemu – kako da država istovremeno tvrdi da brine o bezbednosti, a ljudima praktično zabrani da na kratak i kontrolisan način vide šta je ostalo od njihovih domova. „Die Presse“ je 13. februara 2026. godine preneo tekst novinara Kristofa Zotera u kome se navodi da Beč podržava takve posete samo ako se organizuju iz trećih zemalja poput Jordana ili Turske, a ne direktno iz Evrope, jer bi po važećoj praksi ulazak u Siriju sa evropskog tla mogao automatski da povuče pitanje statusa azila.
Više od 100.000 Sirijaca u Austriji – među najvećim zajednicama u Evropi, odmah iza Nemačke – nalazi se u ovom pravnom i životnom paradoksu. Prema istraživanju UNHCR, 44% ispitanih pokazuje interesovanje za „idi i vidi“ posete, a više od 60% smatra da je lični odlazak ključan pre konačne odluke o povratku. Evropska komisija, kako se navodi, podstiče države članice da uspostave poseban okvir kojim kratke, bezbedne posete ne bi bile osnov za oduzimanje azila uz napomenu da troškove snose sami povratnici.
U praksi, takav model već postoji u tragovima – u Turskoj su posete ograničeno dozvoljene, a neke države, poput Francuske, razmatraju posebne dozvole i duže rokove. Austrija, ostaje na tvrđoj liniji. Dok govori o „redovnim repatrijacijama“ i čak pominje „bonuse za povratak“, istovremeno blokira ovu opciju za one koji žele da se lično uvere u stanje i bezbednost. Kritičari tvrde da se time ljudi drže u strahu i u svojevrsnom limbu – ni ovde potpuno sigurni u budućnost, ni tamo u mogućnosti da realno procene da li je povratak uopšte moguć.
U parlamentu, kako se navodi, Zeleni (Austrija) pokušavaju da proguraju rezolucije koje bi omogućile takve posete bez automatskih posledica po status, ali se inicijative odlažu ili odbijaju. Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čijem je čelu Gerhard Karner iz ÖVP, ostaje pri stavu da za takve posete „nema smisla“ ako su ljudi u Evropi.
