Nemačka se sve vidljivije pretvara u narkomanski geto. Krek – droga koja stvara najbržu i najrazorniju zavisnost – preplavio je velike gradove i izašao na ulice bez ikakvog skrivanja. Zavisnici danas otvoreno puše „kamenčiće“ na železničkim stanicama, u ulazima zgrada i na autobuskim stajalištima, pred očima prolaznika, dece i policije koja često samo skreće pogled.
Prema pisanju Neue Zürcher Zeitung, konzumacija kreka postala je svakodnevna pojava u Berlinu, Hamburgu, Frankfurtu i Minhenu, dok vlasti uporno tvrde da je reč o „lokalnom problemu“. Stvarnost na terenu, međutim, govori suprotno – reč je o sistemskoj epidemiji koja izmiče kontroli.
Krek se dobija kuvanjem kokaina sa sodom bikarbonom, puši se u luli i deluje munjevito. Dejstvo traje svega nekoliko minuta, zbog čega zavisnici ulaze u začarani krug stalnog ponavljanja. Rezultat je brz fizički i psihički slom: gube se zubi, san i apetit, telo se raspada, a um tone u paranoju, agresiju i potpuni haos. Ljudi danima ne jedu, ne piju vodu i gube osnovnu psihičku stabilnost.
Berlin je tokom 2024. zabeležio rekordan broj smrtnih slučajeva povezanih sa drogama, pri čemu je većina bila direktno vezana za krek. Istovremeno, nemačke vlasti su zaplenile čak 24 tone kokaina – tri puta više nego 2017. godine – što jasno pokazuje razmere dotoka droge i potpunu nemoć sistema da ga zaustavi.
U centru za zavisnike „Bilov-ek“ u Berlinu, koji država finansira pod izgovorom „smanjenja rizika“, dele se čiste igle i lule. Sami zavisnici svedoče da je krek nepovratno promenio ulice: gradovima lutaju agresivni, paranoični ljudi koji danima ne spavaju, stvarajući atmosferu straha i nesigurnosti. Stanovnici se povlače, javni prostori propadaju, a nasilje i krađe postaju svakodnevica.
Umesto odlučne borbe protiv narko-kartela i zatvaranja kanala dotoka droge, država nudi takozvanu humanu pomoć koja u praksi održava zavisnost u životu. Dok se igle i lule dele bez ograničenja, granice ostaju porozne, a kriminalne mreže nesmetano rade svoj posao.
Ovo je direktna posledica političke tolerancije prema kriminalu i nekontrolisane migracije. Dok se milioni evra troše na programe „integracije i inkluzije“, nemački gradovi se pretvaraju u zone kreka. Deca na putu do škole svakodnevno gledaju ljude kako se polako uništavaju pred njihovim očima.
Krek više nije samo droga – on je sredstvo razaranja društva koje Zapad svesno dopušta. Ako se ovakav kurs nastavi, razlika između Berlina i najtežih latinoameričkih geta postaće sve manja. Nemačka je izgubila rat protiv droge – i to ne slučajno, već svesnom političkom odlukom.
