Otvoren Muzej ćirilice u Rači: Vučević poručio da je ćirilica naš identitet i duhovni temelj

U Rači, u blizini Bajine Bašte, danas je svečano otvoren Muzej ćirilice. Predsednik SNS i savetnik predsednika Republike, Miloš Vučević, istakao je da ovaj muzej treba da bude mesto gde će mlade generacije učiti da je ćirilica pravo bogatstvo i deo evropske kulturne raznolikosti.

„Sabrali smo se da zajedno otvorimo Muzej ćirilice, mesto koje će od danas simbolizovati naše istorijsko pamćenje, našu nacionalnu samobitnost i našu kulturu. Mesto koje će nas sećati na kom jeziku smo počeli da mislimo. Ovim činom ne obeležavamo samo početak rada jedne ustanove, već potvrđujemo trajanje pisma koje je oblikovalo našu nacionalnu individualnost i duboko se utvrdilo u temeljima naše kulturne samosvesti. Pismo koje je vekovima verno beležilo našu istoriju i koje i danas, kao i sutra, ostaje jedan od najčvršćih oslonaca našeg duhovnog trajanja“, rekao je Vučević.

On je dodao da je ćirilica jedan od najprepoznatljivijih simbola našeg identiteta među narodima i da su na ovom pismu zapisane najuzvišenije misli, vladarske povelje, žitija svetitelja, narodne pesme, naučna i književna dela – sve ono što je srpski narod dao evropskoj i svetskoj kulturi.

„Ona je naš trag u vremenu, da smo bili i postojali i da još uvek postojimo. Istorija ćiriličnog pisma nikada nije bila odvojena od stradalne istorije srpskog naroda. Kad god su nailazila velika istorijska iskušenja, ratovi i politički lomovi, na udaru se po pravilu nalazila i ćirilica. To nije bilo slučajno. Različiti vladari, režimi i ideologije kroz vekove nastojali su da ćirilicu zabrane ili bar potisnu iz javnog života, svesni da ona predstavlja jednu od najčvršćih spona koja povezuje srpski narod“, istakao je Vučević.

Predsednik SNS-a podsetio je da su pritisci na ćirilicu bili prisutni kada su se spremali napadi na srpstvo – od vremena Marije Terezije i Franca Jozefa, preko politike Benjamina Kalaja, pa sve do burnih decenija dvadesetog veka.

„Zabrane pisma nisu bile samo administrativne mere, već su predstavljale pokušaj da se prekine kulturni kontinuitet jednog naroda, njegova živa veza sa precima i potomcima. Posebno potresna svedočanstva imamo iz Prvog svetskog rata. Zabrane ćirilice u školama, institucijama i javnom životu bile su sistematske i sprovođene bez milosti“, podsetio je Vučević.

On je naveo da zapis Luke Lazarevića svedoči o vremenu kada je u Beogradu okupator nastojao da uništi svaki trag ćirilice.

„Sličnu sudbinu ćirilica je doživela i u Drugom svetskom ratu. U Nezavisnoj državi Hrvatskoj ćirilica je zakonom zabranjena već u prvim danima postojanja te genocidne tvorevine. Njena upotreba kažnjavana je, a knjige štampane ovim pismom sistematski su uništavane. Poznate su pojave paljenja biblioteka, uklanjanja ‘nepodobnih’ izdanja i takozvane ‘čistke’ knjižnog fonda. I sve je to ćirilica izdržala i prebrodila. Naš narod je znao da je to životna specifičnost, identitetski temelj, genetski kod našeg duha i naše suštine. A onda se desila komunistička revolucija i relativizacija. Bratstvo i jedinstvo, između žrtve i dželata, i jugoslovenstvo kao novi pojavni oblik nacije“, rekao je Vučević.

On je dodao da su tada srpstvo i ćirilica posmatrani kao prevaziđena i arhaična kategorija.

„Danas je već gotovo potpuno zaboravljeno, barem u Srbiji, pogotovo od strane jugonostalgičara i autošovinista, da je cvet hrvatske inteligencije na čelu sa Miroslavom Krležom 1967. godine usvojio i obznanio takozvanu ‘Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika’. Tada, u punom jeku vlasti Josipa Broza Tita, iz Zagreba se prolomio zabrinuti vapaj svega mislećeg da se mora preduzeti sve što je na raspolaganju, pa i promena Ustava SFRJ, da bi se zaštitio hrvatski jezik od ‘velikosrpske asimilacije’“, rekao je Vučević.

On je objasnio da su hrvatski intelektualci u tom proglasu istakli da u Jugoslaviji jačaju tendencije etatizma, unitarizma i hegemonizma, zbog čega postoji opasnost stvaranja, kako su navodili, „državnog jezika“. Po njihovom mišljenju, ta uloga bila je u praksi namenjena srpskom književnom jeziku zbog dominantnog uticaja administrativnog sedišta države.

„Takođe, smatrali su da se velika opasnost nad hrvatskim književnim jezikom nadvila i zbog jezičke prakse u JNA, saveznoj upravi, Tanjugu, PTT-u, pa čak i u raznim administrativnim obrascima. Iz te energične i osmišljene akcije hrvatskih intelektualnih krugova, koji su se odlučno i složno suprotstavili, po njima, asimilaciji i uspostavljanju nepostojećeg državnog jezika, mogao se ponovo prepoznati strah od mrske ćirilice“, naveo je Vučević.

Vučević je istakao da je za njih, čak i u novim okolnostima Titove Jugoslavije, stari neprijatelj ostala ćirilica, kao sredstvo „čiste velikosrpske hegemonije“.

On je ukazao da u 21. veku najveći izazovi za ćirilicu nisu zabrane – iako ih u regionu ima – već postepeno zanemarivanje i nezainteresovanost, što predstavlja trajne posledice komunističkog perioda.

„To je dovelo do toga da ćirilica u mnogim sredinama počne da se povlači iz javnog prostora. Svedoci smo da se njena upotreba često podrazumeva kao tradicija, ali ne uvek i kao živa kulturna praksa. Ali, od 2012. godine ponovo smo na početku i ponovo smo počeli da se borimo za ćirilicu i srpstvo. I danas, otvarajući ovaj Muzej, simbolično proglašavamo pobedu ćirilice i dajemo zavet da ćemo je čuvati, jer tako čuvamo svoju suštinu i svoje narodno biće“, rekao je Vučević.

On je dodao da Muzej ima posebnu misiju i da treba da bude mesto gde će mlade generacije učiti da je ćirilica istinsko bogatstvo i deo evropske kulturne raznolikosti.

„U digitalnom dobu, kada se kulture sve više prepliću, upravo je negovanje sopstvenog identiteta preduslov istinskog dijaloga i poštovanja među narodima. Samo onaj koji poštuje svoje nasleđe ume da poštuje i tuđe. Narod koji čuva svoje pismo, čuva i svoju kulturu. A narod koji čuva kulturu, čuva i svoje dostojanstvo“, rekao je Vučević.

Predsednik SNS-a naglasio je da je danas najveća bitka upravo očuvanje identiteta, jer to niko neće učiniti umesto nas.

„Danas mi bijemo bitku da u kulturnom i identitetskom smislu ostanemo Srbi i sačuvamo vezu od Nemanjića i Svetog Save i pre njih do danas. Da nam neko, bilo ko, ne bi uništio prošlost, asimilovao nas, obeščastio i obezvredio. Da nas ne bi izbrisali da smo postojali. Da sačuvamo naše srpsko ime“, istakao je Vučević.

On je zaključio da ćirilica nije samo naša prošlost, već i sadašnjost i budućnost.

„Neka ovaj muzej bude njen dom, ali i inspiracija da ona ostane živo pismo u našim školama, institucijama, medijima i svakodnevnom životu. Neka ona bude vekovno svedočanstvo našeg identiteta i naše krajnje pobede!“, rekao je Vučević.