Tvrdnja da će novi porez ojačati zdravlje nacije samo je paravan, dok je prava istina da se njime pokušavaju zakrpiti rupe u zdravstvenim kasama, piše u svojoj analizi Gunar Šupelijus. Ekspertska komisija koju je imenovala savezna vlada Nemačke izradila je predloge za nadoknadu finansijskog deficita zakonskog zdravstvenog osiguranja, a jedna od glavnih mera je uvođenje poreza na zaslađena pića.
Prema ovom predlogu, porez bi iznosio između 26 i 32 centa po litru limunade, a sav prikupljeni prihod išao bi direktno zdravstvenim kasama. Iako zvaničnici, poput berlinske senatorke za zdravstvo Ine Cibore, pozdravljaju ovaj potez uz obrazloženje da će to smanjiti buduće troškove lečenja, kritičari upozoravaju da se radi o običnoj finansijskoj manipulaciji pod maskom brige za građane.
Nedostatak dokaza o efikasnosti poreza na zdravlje
Glavni argument protiv uvođenja ove mere jeste to što ni vlasti ni eksperti nisu ponudili čvrste dokaze da oporezivanje šećera zaista popravlja opšte zdravlje stanovništva. Kao pozitivan primer u medijima se često navodi Engleska, gde je sličan porez uveden 2018. godine i gde je navodno zabeležen pad stope gojaznosti kod devojčica mlađih od šest godina za oko osam odsto.
Međutim, kritičari ističu da nedostaju istraživanja o tome čime je šećer zamenjen – najčešće veštačkim zaslađivačima – i kakve to posledice ostavlja na organizam. Takođe, potpuno se ignoriše prekomerna konzumacija namirnica poput hleba, testenine i krompira, koji u velikim količinama podjednako doprinose gojaznosti, ali se ne nalaze na meti novih poreskih nameta.
Država ne treba da diktira način ishrane
Suština kritike usmerena je na “nepošteno obrazloženje” poreza. Dok se u javnosti plasira priča o podsticanju zdravijeg načina života, stvarna namera je momentalno punjenje budžeta, bez obzira na to da li će građani zaista promeniti svoje navike. Ovakav pristup se ocenjuje kao nepotrebno mešanje države u privatne odluke pojedinaca o tome kako će se hraniti.
Porez na šećer i masti smatra se pogrešnim putem jer ne rešava suštinu problema, već dodatno opterećuje džepove potrošača. Zaključak je jasan: radi se o “faulnom triku” vlasti koja finansijsku nesposobnost sistema pokušava da sakrije iza ideologije zdrave ishrane, dok istovremeno zanemaruje širu sliku metaboličkog zdravlja i ekonomske slobode građana.
