Još pre desetak godina zvučalo je primamljivo – bolje pokriće, brži termini kod specijalista, privatne sobe u bolnici, a doprinosi su delovali pristojno u poređenju sa obaveznim osiguranjem. Danas, posebno ako imate preko 55 godina, ako ste samostalni ili ste nekada dobro zarađivali, mesečni računi lako prelaze 800, 1.000, pa i 1.500 evra – i to za iste ili čak slabije usluge. Doprinosi skaču svake godine za 10, 15, ponekad i preko 20 odsto, a povratak u javni zdravstveni sistem više nije opcija. Zakon je tu nemilosrdan – starost, primanja i status samostalnog preduzetnika zatvaraju vam sva vrata.
Osiguravajuća društva objašnjavaju da su krivci starenje društva, skuplji lekovi i veći troškovi lečenja. Realnost izgleda drugačije – mnogi stare tarife su loše kalkulisane od samog početka. Starosne rezerve se troše brže nego što je planirano, a kompanije jednostavno prebacuju teret na leđa osiguranika.
Ljudi u šezdesetim i sedamdesetim godinama sada plaćaju ogromne sume iz penzije koja je nekada izgledala dovoljna, a izlaza gotovo da nema.
“Tarifni optimizeri” kao dodatna pljačka
Umesto olakšanja, na scenu stupaju “tarifni optimizeri” – firme koje obećavaju čuda, tj. uštede od nekoliko hiljada evra godišnje, uz to da ćete platiti samo proviziju.
Ta provizija obično iznosi 6 do 12 puta više od prve godišnje uštede. Drugim rečima, u prvoj godini ne uštedite ni cent – sav novac ide “savetniku”.
Mnogi od njih vas nagovaraju da pređete na tarife sa ekstremno visokim sopstvenim učešćem, ponekad i 5.000 evra godišnje, ili da izbacite pokriće za psihoterapiju, alternativnu medicinu, zubne proteze i slično.
Privatno osiguranje je trebalo da bude spas, a pretvorilo se u propast
Na papiru izgleda kao ušteda, ali ako se ozbiljno razbolite, računi idu do više desetina hiljada evra iz vašeg džepa.
Još gore, često vas uvlače u tarife manje poznatih osiguravača koji kasnije drastično dižu doprinose ili imaju problema sa likvidnošću.
Ako kasnije pokušate da se vratite na staru tarifu – to više ne možete, jer ste promenili kuću ili izgubili pravo na stare rezerve.
Na kraju, ljudi završe sa još gorim uslovima nego što su imali, a platili su hiljade evra za “stručni savet” koji ih je zapravo oštetio.
Stručnjaci poput Ditera Homburga iz Lipštata otvoreno upozoravaju da takvi modeli sa uspešnom provizijom nisu savetovanje, već je to čista prodaja.
Za većinu privatno osiguranih starijih ljudi više nema čarobnog štapića. Privatno osiguranje, koje je trebalo da bude luksuz i sigurnost, postalo je teret koji guta penzije i zarade. Mnogi danas kažu isto – da su znali kako će se ovo završiti, nikada ne bi ni kročili u taj sistem.
