Debata oko finansiranja dokumentarnog filma o vicekancelaru Andreasu Bableru (SPÖ) dostigla je tačku usijanja, a talas nezadovoljstva se sa političke scene preselio na internet. Građani masovno preispituju način na koji se troše javna sredstva iz fondova za podršku filmskoj industriji, naročito nakon saznanja da je u produkciju filma pod nazivom “Wahlkampf” uloženo čak 553.000 evra novca poreskih obveznika.
Kritike na račun netransparentnosti sistema dodele sredstava postaju sve glasnije, dok korisnici na društvenim mrežama zahtevaju puni uvid u liste za finansiranje. Mnogi smatraju da je nedopustivo da se toliki iznosi izdvajaju za projekte koji se bave aktuelnim političkim akterima, dok se istovremeno građanima savetuje štednja zbog visoke inflacije.
Oštre reakcije opozicije i javnosti
Slobodarska partija Austrije (FPÖ) nije štedela reči, opisujući trenutni sistem subvencija kao “samoposlugu” za vladajuće strukture. Poslanik Vandelin Melcer i drugi kritičari ističu da je reč o zloupotrebi javnih resursa u svrhe lične promocije političara, što dodatno narušava poverenje u državne institucije.
Sa druge strane, na mrežama se širi ogorčenje jer su se informacije o skupom dokumentarcu pojavile neposredno nakon što je državna sekretarka Elisabet Cehetner izazvala bes javnosti savetima za štednju. Njena poruka da građani treba da “obuku jakne umesto da pojačavaju grejanje” kako bi se izborili sa skupoćom, u kombinaciji sa vestima o finansiranju filma, stvorila je eksplozivnu atmosferu u digitalnom prostoru.
Sistem filmskih podsticaja pod lupom
Glavni fokus kritičara sada je na reformi čitavog sistema filmskih podsticaja. Zahteva se uvođenje strožih kriterijuma i mehanizama kontrole koji bi sprečili da se javni novac koristi za projekte sa jasnim političkim predznakom. Transparentnost u radu komisija koje dodeljuju sredstva postala je centralni zahtev građana, koji ne žele da njihov novac ide na “friziranje” imidža političkih lidera.
Ova afera dolazi u trenutku kada je inflacija i dalje visoka, a prava ekonomska pomoć izostaje. Dok se vlast brani procedurama, u narodu raste uverenje da su prioriteti države pogrešno postavljeni, te da bi se više od pola miliona evra moglo znatno pametnije iskoristiti za direktno ublažavanje posledica ekonomske krize koja pogađa prosečna domaćinstva.
