Plan austrijske vlade za uvođenje novog poreza na plastičnu ambalažu pretvara se u još jedan nepromišljen ekonomski udar koji preti da potpuno uruši domaću industriju reciklaže. Harald Hauke, prvi čovek kompanije “ARA”, nije krio ogorčenje dok je opisivao vladine namere kao “teško razumljive”, što u prevodu sa diplomatskog jezika struke znači da je država svesno krenula u opasnu avanturu bez ikakve jasne vizije i logike.
Čitava ideja o uvođenju ovog nameta, koji bi navodno trebalo da zakrpi budžetsku rupu nastalu smanjenjem poreza na hranu, naišla je na zid osude kod stručnjaka. Način na koji vlasti planiraju da izračunaju visinu ovog poreza izaziva masovnu sumnju, a detalji koji isplivavaju u javnost sugerišu da bi posledice mogle da budu fatalne po privredu.
Birokratska zamka: Austrija kažnjava sopstvenu disciplinu
Suština problema leži u nameri države da naplaćuje fiksni iznos po toni ambalaže koja se navodno ne reciklira u zemlji. Međutim, kalkulacija se zasniva na paušalnim statistikama Evrostata, prema kojima se u Austriji reciklira tek oko 30 odsto plastike. To bi značilo da će privreda morati da plaća kazneni porez na preostalih 70 procenata materijala, što je apsolutni apsurd.
Hauke objašnjava da su ove cifre nerealne jer Austrija primenjuje daleko stroža pravila obračuna nego druge članice Evropske unije. Dok se u drugim državama već sam ulazak otpada u sistem sortiranja knjiži kao “reciklirano”, domaće vlasti broje isključivo ono što je stvarno prerađeno. Ovakva birokratska rigidnost dovodi do toga da Austrija samu sebe sabotira i kažnjava sopstvenu preciznost.
Udar na najuspešnije i totalni kolaps konkurentnosti
Ono što posebno uznemirava industriju reciklaže jeste činjenica da će pod udar doći i sistemi koji decenijama funkcionišu besprekorno. Pod lupom su se našle i boce sa kaucijom, koje se gotovo u potpunosti prerađuju, pa se postavlja pitanje zašto bi se one oporezivale isto kao i plastika koju je praktično nemoguće reciklirati.
Iako je “relativno jasno” da će porez biti nametnut, niko u vlasti još uvek ne želi da izađe sa preciznim podacima o tome koliki će on biti i koga će na kraju najteže pogoditi. Ovakva netransparentnost ubija svaku nadu u predvidivo poslovanje, dok industrija pića očajnički pokušava da spreči da njihova visokoefikasna rešenja postanu žrtva loše osmišljenih državnih dažbina.
Gubitak strateških sirovina i ekonomska regresija
Stručnjaci su složni u oceni da ono što država radi nije nikakva ekologija, već čisto gušenje privrede. Sistem koji je građen više od tri decenije i koji snabdeva domaću ekonomiju ključnim sirovinama sada se nalazi pred pucanjem zbog populističkih poreskih igara. Ako se ovi planovi sprovedu, Austrija će od evropskog lidera u reciklaži postati zemlja sa uništenom industrijom.
Ovaj potez se posmatra kao direktan napad na domaću industrijsku politiku koja je do sada osiguravala radna mesta i konkurentnost na međunarodnom tržištu. Umesto da podrži sektor koji obezbeđuje važne sirovine, država uvodi namete koji će samo dodatno opteretiti preduzeća i na kraju se, preko većih cena na policama, slomiti preko leđa samih građana.
