Slučaj pedesetpetogodišnjeg Otta T. iz Velsa (Wels) u Gornjoj Austriji ponovo je pokrenuo žustru raspravu o načinu na koji Austrijski zavod za penzijsko osiguranje (PVA) procenjuje radnu sposobnost teških hroničnih bolesnika. Iako je iza njega 30 godina rada u skladišnoj logistici, čak 40 operacija i zvanično utvrđen invaliditet od 70 procenata, država ga i dalje smatra sposobnim za rad na tržištu.
Otto godina godinama boluje od Kronove bolesti – teškog, hroničnog zapaljenja creva koje se drastično pogoršava pod uticajem fizičkog napora, stresa i vremenskog pritiska. Kako navodi, otkaz u firmi dobio je upravo zbog učestalih bolovanja uzrokovanih zdravstvenim komplicacijama.
Sudski spor i odbijenica Penzijskog zavoda
Nakon što je oboleli radnik tokom 2025. godine podneo zahtev za invalidsku penziju (Berufsunfähigkeitspension), usledila je odbijenica PVA uz obrazloženje da je pacijent i dalje sposoban za rad – makar sa skraćenim radnim vremenom.
Tokom naknadnog sudskog postupka, medicinski veštaci su procenili da je Otto T. i dalje sposoban za obavljanje lakših do umereno teških poslova u pretežno sedećem položaju i sa punim radnim vremenom. Suočen sa bezizlaznom situacijom i nepovoljnim lekarskim izveštajima, radnik je na kraju bio prinuđen da povuče tužbu.
Ipak, uprkos formalnoj proceni da je „sposoban za rad“, adekvatno radno mesto za njega u praksi ne postoji. Čak ni Austrijska služba za zapošljavanje (AMS) nema odgovor na pitanje na kojim pozicijama bi čovek sa ovakvom dijagnozom uopšte mogao stabilno da radi.
Sistemski problem za hronične bolesnike u Austriji
Predstavnik Austrijskog udruženja za Kronovu bolest i kolitis (ÖKKV), Valter Brukner (Walter Bruckner), upozorava da je ovaj slučaj samo vrh ledenog brega i primer sistemskog problema u Austriji.
Hronično bolesni ljudi se nalaze u međuprostoru – poslodavci ih ne žele na radnim mestima zbog bolovanja i specifičnih potreba, dok im država istovremeno uskraćuje invalidsku penziju procenjujući ih teorijski „zdravima za rad“.
Zakonski kriterijumi i medicinska veštačenja PVA u većini slučajeva traže isključivo preostalu radnu sposobnost za bilo kakav rad, zanemarujući realne šanse i ponudu na tržištu rada.
Ova situacija ukazuje na ozbiljne nedostatke socijalne mreže u Austriji kada je reč o radnicima koji nakon decenija uplaćivanja doprinosa i teških oboljenja ostaju prepušteni sami sebi.
