U brdima zapadne Srbije, tamo gde se jutra i danas bude uz dim iz šuma, nekada je ćumurdžijski zanat bio pitanje opstanka. Ćumur nije bio samo gorivo – bio je oslonac domaćinstva, tiha snaga ognjišta, temelj svakodnevnog života. Grejalo se njime, na njemu se kuvalo, bez njega nije bilo ni kovača, ni hleba, ni zime koja može da se izdrži. Zato su ga ljudi zvali „crno zlato sela“.
Danas, u vremenu centralnog grejanja i brze potrošnje, ćumurane su skoro nestale, a znanje koje se prenosilo sa kolena na koleno polako odlazi zajedno sa ljudima koji su ga nosili. Ipak, u dragačevskom selu Kotraža, još uvek tinja vatra jednog starog zanata.
Tu živi i radi Savo Dobrosavljević, domaćin koji je nastavio porodičnu tradiciju staru više decenija. U njegovoj porodici ćumur se proizvodio dok je to bio posao, ali i način života.
– Deda je započeo, otac nastavio, a ja sam kompletnu proizvodnju preuzeo oko 2000. godine. Kod nas se znalo – ćumur se ne pravi na brzinu i ne pravi se bez poštovanja – kaže Savo.
Njegov ćumur danas putuje mnogo dalje nego nekada. Stiže do Beograda, Novog Sada i Subotice, ali način proizvodnje ostao je isti. Pravi se isključivo od bukovog drveta, koje se i dalje smatra najkvalitetnijom sirovinom. Nekada su stabla dolazila iz sopstvenih šuma, dok se danas drvo nabavlja od „Srbija šuma“ i privatnih gazdinstava.
– Ovo je težak posao. Traži strpljenje, iskustvo i stalnu pažnju. Nema tu prečica. Kvalitet je ono što me je održalo – objašnjava Dobrosavljević.
Dobar ćumur, dodaje, ne dokazuje se rečima, već vatrom.
– Na roštilju se sve vidi. Kada je drvo dobro, vatra je jaka, nema dima, nema neprijatnog mirisa. Ljudi to odmah osete i zato se vraćaju.
U dvorištu Save Dobrosavljevića danas rade četiri ćumurane. Proces proizvodnje traje gotovo deset dana i zahteva potpunu posvećenost. Prvih šest dana drvo tiho sagoreva, bez plamena, uz pažljivo regulisan dotok kiseonika kroz takozvane luftove. Jedna greška, jedan pogrešan potez – i sav trud može da propadne.
Nakon sagorevanja, peći se hlade oko 36 sati. Tek tada se ćumur poliva vodom kako bi se stabilizovao i sačuvao kvalitet. Posle još 48 sati, crni, lagani komadi spremni su za vađenje i pakovanje.
U vremenu kada se sve meri brzinom i količinom, ćumur iz Kotraže nastaje sporo, gotovo nečujno. Nastaje onako kako se nekada radilo – bez žurbe, sa znanjem koje se ne može kupiti i iskustvom koje se ne uči preko noći.
Dok god u ovim krajevima postoji makar jedna ćumurana koja tinja, i dok god ima ljudi poput Save Dobrosavljevića, „crno zlato sela“ neće biti samo uspomena. Ostaće živi dokaz da neki poslovi ne nestaju dok god ima onih koji veruju da se vatra mora čuvati – polako i pažljivo.
