Na današnji dan, 8. februara 1926. godine, u Kruševcu je rođena Radmila Savićević – glumica koja nije igrala likove, već ih je živela. Bila je nežna i surovo iskrena, brižna i beskompromisna, dama sa šeširom i žena koja nikome nije dozvoljavala da je potceni. Za knjigu „Radmila Savićević – prva i poslednja“ o njoj su govorili oni koji su je najbolje poznavali – kolege, prijatelji, porodica. Njihove uspomene danas zvuče kao male pozorišne scene u kojima Rada i dalje govori, smeje se i – komanduje.
„Možda nisi shvatio da sam žensko“
Kada je počelo snimanje kultne serije Bolji život, scenarista Siniša Pavić znao je da je Rada pravi izbor za ulogu Živadinke.
„Rado, ti po tekstu moraš da se krpiš, nemaš para, nosiš onu grejalicu na kojoj od tri radi jedno rebro, a doterana si. Ja bih ipak da budeš malo narušenija, jer si ti jedna skromna daktilografkinja koja životari.“
A Rada mu je uzvratila:
„Lale, ako do sad možda nisi shvatio, ja sam žensko!“
„Ali u pozorištu praviš svašta od sebe“, branio se Pavić.
„Drugo je pozorište. Dok on mene vidi tamo na pozornici, prođe vreme, a možda i ne vidi dobro. A na ekranu se sve vidi.“
Nije ga poslušala. I bila je u pravu. Živadinka je ostala upamćena kao jedna od najživopisnijih televizijskih junakinja tog vremena.
Radina torba – mali univerzum
Glumica Mira Banjac pamti Radu po torbi koja je bila više od torbe – bila je pokretna kuhinja, ostava i apoteka duše.
„Rado, je l’ imaš krastavce?“
Ima Rada krastavce.
„Al’ sigurno nemaš neku ljutu papriku?“
„Molim? Ima ljuta papričica!“
U toj torbi je, kaže Mira, bilo svega – i slatkog, i slanog, i onog što treba kad te zaboli stomak ili srce. „U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje.“
„More marš u…“
Glumac Slobodan Ćustić pamti je po jeziku koji nije imao filter.
„More marš u pičku materinu!“ – rekla bi i izašla sa probe.
Ali iza te oštrine nije stajala sujeta, već čast. „To je ta odbrana poštenja“, pričao je Ćustić. Rada nikada nije dozvoljavala da je iko ponižava. I upravo zato je, paradoksalno, mogla da zagrli najtoplije. Samo takve žene mogu da budu i vatra i zaklon.
„E, sad smo prave glumice“
Sa Ljiljana Lašić je putovala širom Evrope – od Švedske do Praga. U lift nije ulazila, pa su u Oberhofu pešačile osamnaest spratova uz Radino „bogorađenje“ na svim mogućim dijalektima.
A šeširi su bili posebna priča.
„Lale, mi smo nikakve glumice.“
„Što?“
„Nemamo šešir. Jesi ti videla, sve glumice nose šeširi.“
Kupile su ogromne, upadljive šešire u Pragu.
„E, sad smo, lale, prave glumice!“
I jesu bile. Sa šeširom ili bez njega.
„I da učiš, jebem mu život, tako je“
Glumac Dragan Vujić Vujke prvi susret sa Radom pamti kao malu lekciju discipline.
„Slušaj, ti, mali, ima taj tekst da naučiš il’ će da te nema, je l’ znaš.“
Godinama kasnije, kada su se sreli, upitala ga je:
„Je l’ opet igraš nekog ludaka, šizofreničara nekog?“
A na njegovu šalu:
„I da učim tekst, majka Rado, je l’ tako?!“
Odgovorila je bez zadrške:
„I da učiš, jebem mu život, tako je.“
To je bila Rada – stroga, ali pravedna. Gruba, ali brižna.
„Usra ga ti, Rado“
Kada je trebalo da igra Violetu Krušku u seriji Kamiondžije, znala je koliko je honorar dobio Miodrag Petrović Čkalja. I tražila je istu cifru.
Njen suprug Boža izašao je iz sobe dok je pregovarala. Kada su producenti otišli, rekao je:
„Usra ga ti, Rado.“
A ona je mirno odgovorila:
„Usra ga ja, Božo.“
Posle nekoliko dana – javili su da prihvataju uslove.
Bila je svesna svoje vrednosti. I nikada je nije umanjivala.
Sto godina od rođenja Radmile Savićević nije samo jubilej. To je podsećanje da je moguće biti i dama i ratnik, i domaćica sa punom torbom i diva sa velikim šeširom, i žena koja će opsovati – ali nikada izdati sebe.
Takve se ne zaboravljaju.
